Парк макета у Деспотовцу: шетња кроз српску средњовековну историју и културу


Манастир Манасија


Манастир Манасија је грађен у периоду између 1407. и 1418. године. Ктитор је деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара. Црква је посвећена светој Тројици и рађен је у стилу моравске школе. Највећи украс Манасије су њене фреске. Поред фреске светих ратника међу најлепше фреске убрајају се пророци Геоон, Аванум и Захарије. Био је опасан високим зидом са 11 кула који је штитио манастирски комплекс од свог оснивања па све до велике сеобе Срба. Манасија је била стециште умних монаха где се неговала књижевност и преписивачка школа. Одатле је настала и Ресавска школа. Највећи домет је имала у доба Константина Филозофа, биографа деспота Стефана. Верује се да је у манастиру сахрањен њен ктитор, деспот Стефан Лазаревић.

Манастир Раваница


Манастир Раваница подигнут је 1375. и 1381. године, а налази се 11 км источно од града Ћуприје, и посвећен Христовом Вазнесењу. Ктитор је српски кнез Лазар. По стилу градње припада моравској школи. Најзначајније фреске су портрети кнеза Лазара и кнегиње Милице, као и њихових синова Стефана и Вука. По лепоти се издвајају и Свети ратници са раскошним ратничким униформама тог времена.

Манастир Љубостиња


Манастир Љубостиња подигнут је 1388. год. Налази се у пределу западног Поморавља, 4 км од Трстеника. По архитектури и стилу уклапа се у моравску школу. Манастир је посвећен Успењу Богородице, а ктитор је кнегиња Милица, жена кнеза Лазара. По предању кнегиња је подигла храм на месту где се први пут видела са будућим мужем, кнезом Лазаром. По својој истанчаној спољној лепоти спада међу најлепше српске манастире. У храму су и гробови кнегиње Милице и Јефимије. Занимљиво је да се у манастирској ризници поред осталог блага налазила и круна кнеза Лазара. Турци су успели да пронађу пролаз до ризнице и круна се тренутно налази у цариградском музеју.

Манастир Каленић


Манастир Каленић највероватније је изграђен у периоду од 1407. до 1413. године. Налази се у селу Каленићки Прњавор, југозападно од Јагодине. Посвећен је Вазнесењу мајке Божије. Ктитор је прототодовијар Богдан са супругом Милицом и братом Петром. По архитектури припада моравској школи. Сликарство манастира Каленић се убраја међу највиша уметничка остварења српског средњовековног зидног сликарства. Најпознатије фреске су: стајаће фигуре Светих ратника, ктиторска композиција, сцене из живота Богородице, архијереји пустињаци, свадба у Кани и друге. Овде су 1815. године пренешене мошти светог Стефана Првовенчаног из сремског манастира Фенек.

фото: www.parkmaketa.com

Манастир Велуће


Манастир Велуће, посвећен Ваведењу Богородице, сматра се д аје подигнут крајем 14. века. Налази се на огранцима планине Гоч, са североисточне стране, у близини села Стопана, југозападно од Трстеника. По предању ктитор је деспот Јован Бранковић, унук деспота Ђурађа Бранковића. По архитектури спада у моравску школу. Од сачуваних фресака издвајају се: велика фреска Исуса Христа, представа страшног суда, велики празници, страдање Христово и медаљони светитеља.

фото: www.wikimedia.org

Манастир Жича


Манастир Жича посвећен је Вазнесењу Христовом спасу. Налази се у подножју планине Столови код Краљева. Период грађења је од 1208. до 1215. године. Ктитор је српски краљ Стефан Првовенчани. По архитектури припада типу рашке школе. Фреске су, на жалост, великим делом уништене. Сачуване су Распеће, Апостоли и друге. За ликове из фреске Распећа може се рећи да се убрајају у најбоља остварења свога доба. Поред велике цркве налази се и мала црква која је посвећена св. Петру и Павлу из 14. века. Када је св. Сава издејствовао од византијског цара и патријарха у Никеји независност српске цркве 1219. године, манастир Жича је проглашен седиштем архијепископије. Ту је вршено крунисање српских краљева и владара. У цркви се налазе гробови истакнутих личности српске историје.

фото: www.cyberdome.nl

Манастир Студеница


Манастир Студеница сматра се да је подигнут у периоду од 1186. до 1196. године. Налази се на 11 км од ушћа реке Студенице у Ибар. Храм је посвећен Богородици Добротворки Евергети. Ктитор је Стеван Немања који је и лично изабрао место за храм у коме је и сахрањен. Најлепше фреске потичу из периода светог Саве а међу њима се посебно истиче фреска композиција Распећа. По повратку из Свете Горе, Свети Сава је био игуман манастира Студенице. Ту је написао свој чувени Типик. По својој градњи, архитектури, фрескама, ризници и другим уметничким предметима, Студеница је један од најинтергразнијих српских манастира. То је камен темељац српске културе, књижевности и уметности. Ту су настала прва књижевна дела на српском језику. Овде су први пут настале фреске са темама из српске историје. Све фреске имају натпис на српском језику. То је велики споменик универзалне вредности. Најдрагоценији примерак ризнице је оргинални Филигрански златни прстен Стефана Првовенчаног из XIII века.

Манастир Сопоћани


Манастир Сопоћани, посвећен Светој Тројици, подигнут је око 1263. године и по архитектури и стилу грађења припада рашкој школи. Налази се на извору реке Рашке, 12 км удаљен од Новог Пазара. Задужбина је краља Уроша Првог Немањића. Оно што Сопоћане чини значајним и посебним јесу фреске изузетног квалитета и лепоте, са златном подлогом и природним супстанцама, које су учиниле боје постојаним. Златне фолије за подлоге добијане су тако што је злато куцано преко природне коже, да се неби оштетило. Најлепше фреске у Европи 13. века, по оцени  најпознатијих стручњака, сликане су у Сопоћанима. Иако су фреске биле скоро два века изложене удару кише и снега оне и данас изгледају свеже. Најпознатије фреске су композиција Успења Богородице, Рођење Христово, Сретање и ликови Апостола.

фото: www.parkmaketa.com

Манастир Градац


Манастир Градац посвећен је Благовестима Богородице и попигнут је око 1275. године. Налази се на 20 км од Рашке, седишта средњовековне истоимене српске државе. Ктитор је краљица Јелена Немањић, рођена Анжујска, иначе жена српског краља Уроша Првог Немањића. Подигла је цркву у којој је и сахрањена. Грађена је у традицији рашког стила, са делимичним утицајем готске архитектуре. Најпознатија међу фрескама је ктиторска композиција са Немањом и Стефаном Првовенчаним. Ту су и слике са библијским темама као: Велики празници, Успење Богородице и друге.

Манастир Милешева


Манастир Милешева је изграђен у периоду 1218. до 1219. године и припада рашкој школи. Налази се у југозападној Србији, у околини Пријепоља, у долини реке Милешевске по којој је и добио име. Посвећен је Христовом Вазнесењу и задужбина је краља Владислава Немањића, сина Стефана Првовенчаног. Најстарије и историјски најзначајније сачуване фреске потичу из периода пре 1228. године. Оне су рађене у техници златних фолија и том типу припада једна од најчувенијих и најлепших фресака тога доба: Анђео на Христовом гробу, у народу позната као “Бели Анђео”. Манастир има велики историјски значај. 1337. године у њему је крунисан краљ Твртко I. У цркви су почивале мошти Светог Саве све до 1595. године када је Синан Паша спалио његове мошти на Врачару. Личност Светог Саве нераскидиво је везана за овај манастир и заједно са Белим Анђелом постао је и његов духовни симбол.

Петрова црква у Расу 


Црква светих апостола Петра и Павла (Петрова црква) саграђена је крајем IX или почетком X века на темељима цркве из VI века у стилу прероманске архитектуре. Има кружну основу и галерију. Налази се на простору некадашњег Старог Раса, садашњег Новог Пазара. У њој је још од византијског периода било седиште рашких епископа, а од 1346. године, рашких митрополита. У Петровој цркви су крштени Стефан Немања, потоњи Свети Симеон Мироточиви и Растко Немањић, потоњи Свети Сава. Она је у XII веку била престоно место Стефана Немање и центар српских земаља. У њој је Стефан Немања одржао два државна сабора: први, између 1172. и 1180. године, на ком је донео одлуку да протера богумилску јерес из Србије, а други 1196. године када се одрекао престола у корист Стефана Првовенчаног. Због историјског значаја и изузетне архитектуре, Петрова црква је споменик културе од изузетног значаја и светска културна баштина под заштитом УНЕСКО-а. Она је истовремено најстарији сачувани православни храм у Србији.

Манастир Грачаница


Манастир Грачаница саграђен је 1315, на 10 км од Приштине, на Косову пољу. Ктитор је српски краљ Милутин Немањић, највећи међу донаторима средњег века. Посвећен је Успењу Богородице. Саграђен јекао последња грађевина поменутог ктитора. Грачаница је једно од врхунских дела касновизантијске архитектуре и спада међу најлепше европске цркве XIV века. Фреске спадају у најлепше у свом периоду. Очуване су ктиторска композиција и лоза Немањића, композиција Страшног Суда, Житије светаца, Календар и др. Манастир је имао чак и своју штампарију у којој је 1570. године штампан Октоих.

Манастир Дечани


Манастир Дечани настао је у периоду између 1327. и 1335. године. Налази се на удаљености од око 17 км од Пећи. Посвећен је Христовом Вазнесењу, а задужбина је краља Стефана Дечанског и његовог сина Стефана Уроша IV Душана, касније првог српског цара. У народу је познат као Високи Дечани и представља најмонументалнију цркву у средњовековној Србији. Примењена је комбинација романичких, византијских и приморских елемената која даје изузетну вредност овом споменику. У Дечанима се чувају уникатне реликвије из периода од XIV до XIX века. Најпознатије књиге су Светосавкса Крмчија, Типик Св. Саве, као и биографија живота Стефана Дечанског. У ризници је сачуван и крст цара Стефана Уроша IV Душана. Овде се налази највећа и најлепша фреска која приказује лозу Немањића.

фото: www.vijestio.com

Црква светог Ахилија 


Црква светог Ахилија подигнута на темељу старе грађевине око 1290. године. По архитектури припада класичној рашкој школи. Налази се у западној Србији, у Ариљу. Ктитор је краљ Драгутин Немањић. Због своје виткости и складности ова црква је један од лепших примера те школе. Највећу вредност представљају добро очуване фреске из 1296. године. На њима су приказани први владари из лозе Немањића, ктитори краљеви Милутин и Драгутин са краљицом Кателином, затим оснивач лозе Немањића Немања као монах Симеон (како се звао после одласка у Свету Гору) и његов син Растко (у монаштву Св. Сава) као и први српски краљ Стефан Првовенчани.

Црква Богородица Љевишка


фото: beleznica2015.blogspot.rs


ПАРК МАКЕТА КОД ДЕСПОТОВЦА

Исламско банкарство

Исламско банкарство је банкарски систем прилагођен верским учењима ислама. Његова најуочљивија карактеристика је укидање камате, које је строго забрањено исламом. 

За муслимане новац није роба и не може се продавати за камату. Ислам не установљава разлику између зеленаштва и каматоносног пословања. У исламу, сваки унапред утврдјени приход на позајмљени капитал је зеленаштво. И не само то: Поверилац "не сме да јаше дужникову мулу, да једе за његовим столом, а чак ни да искористи сенку од његовог зида". Штедиша не може добити од банке никакву камату, будући да он сам ништа ни не ради, јер банка сноси сву одговорност за даљу судбину његовог улога. 

Ипак, исламске банке знају да капитал има цену и свесне су да муслимани не би улагали новац у њих без надокнаде, због чега се са њима споразумевају о томе колико ће они имати удела у профиту проистеклом из заједничког пословања банке и њених дужника. Поред тога, дају им као награду за верност "поклон" за штедишу зато што је он свој новац поверио тој банци, а не некој другој, а банка може исплатити штедиши и надокнаду "изгубљене куповне моћи новца због стајања". 

Измедју правила исламског банкарства су:

Закат – годишње опорезивање појединих производа (као нпр. жита) како би држава помагала сиромашнима и људима у невољи. Сви власници имовине преко минималне величине би плаћали разним корисницима 2,5% од вредности своје имовине, а трговци и додатних 2,5% пореза на продату робу. Овај порез би ишао на подстицање преобраћања у ислам, за државни откуп муслимана из ропства, за помоћ презадуженима, за помоћ и смештај изненадних путника, за помоћ онима који су свој живот посветили Богу, за помоћ сиромашнима и инвалидима, за изградњу болница, и друге бројне намене. Ова такса се израчунава индивидуално, нико је у име вере или државе не сакупља, јер ислам нема службене цркве нити пореског одељења за овај прилог. Он се даје или директно на руке, већ по нахођењу дародавца, или се предаје у џамију, или даје добротворним установама, на даљи поступак. Пакистан, Саудијска Арабија и Судан су законом наредиле закат, док се у једном броју исламских земаља он сакупља од "народних банака". Шиити у Ирану намецу осим заката свој кхом. Овај порез износи барем 20% одсто, а иде и до 25%. Међутим, у зависности од врсте имовине на коју се удара, и закат може да иде и до 25%.

Гарар – забрана нејасних уговорних одредби како би се избегли ризици од неуспеха, и установљавање обостраног сношења ризика. Из ње проистиче и забрана коцкања и свих шпекулативних послова са вредносним папирима. Тим пре је и хеџинг немогућ. Због ове одредбе у исламу се кредити не могу гарантовати хипотеком дужника јер би она целокупни ризик пословања свалила на дужницку страну, а банку лишила одговорности за исход кредитирања. Осигуравање кредита банкарским гаранцијама је такоде непожељно, као што је непожељно и оснивање конвенционалних евопских осигуравајуцих завода. 

Риба – забрана наплате камате на позајмљени новац, која се, ма како мала била, осудује као зеленаштво. Узимање и давање кредита на камату је забрањено. Исламски теолози одбацују европско тржиште вредносних папира и забрањују верницима да купују и продају преференцијалне акције образлажући своју одлуку тиме што ове акције доносе унапред фиксирану камату, независно од судбине акционарског друштва и осталих власника акција. Верницима није дозвољено да купују ни обичне акције уколико не могу да стекну контролни пакет и на основу гласачке премоћи преобразе европску корпорацију у исламску партнерску установу. Не могу да купују ни акције ни од једне конвенционалне корпорације уколико се она кредитира од евро-америчких банака, јер ове улазе у каматни режим.

Не могу да купују ни акције оних фирми које се баве производњом и трговином производа забрањених у исламу, као што су дуван, алкохол, свињетина, и слично. Код муслимана у Индији и Пакистану се не могу користити ни четке од свињске длаке нити лопта од свињске коже, али је на Средњем Истоку и у Северној Африци дозвољена трансплантација свињске коже на рањењу главу човека.), али ни акције фирми које производе медијске електронске траке и дискове који забављају публику на “Лас Вегас” начин (службени израз исламских теолога) или баве се “Лас Вегас” услугама – хотели, казина, ласцивне представе. Међутим, ислам дозвољава трговину обичним акцијама и капиталну добит, јер се она своди на класичну куповину и продају робе, док дивиденде нису унапред фиксиране, неизвесне су и подразумевају равноправан ризик свих власника акционарског друштва.

Својина - За разлику од својинске поделе у Европи - у то време сељачке, племенске и феудалне континенталне економије, ислам изричито брани право свих правоверних становника на приватну својину и наређује строге казне за лопове, пљачкаше и преваранте.

Кредитирање у мухамеданским земљама се заснива на потпуном покрићу свих улога грађана и на позајмљивању новца без камате. Штедиша од банке не може да добије камату на свој улог у банци. Оне послују на начелу да на захтев штедиша у истом дану и у исто време морају исплатити целокупну штедњу грађана, предузећа и институција. Подржавање стопроцентног покрића штедних улога резервама банке подразумева да она једино из профита може да кредитира пословне подухвате.

Ислам забрањује да се обим новца који дужник мора вратити банци увеца за инфлациону стопу. Инфлација је ризик који обе стране морају подједнако сносити, а не само дужницка страна. Ово је Европи потпуно страно. У њој се позајмљени капитал „индексира“ , у ствари, увецава за инфлациону стопу на штету дужника, као што се „индексира“ и пад курсне вредности валуте у којој је кредит дат у односу на најјацу конвертибилну валуту – деноминатор. Сав ризик пословања сноси дужник, јер је позајмио „ здрав“ новац и мора га таквог и вратити. 

Исламске банке зарађују тако што оне уместо клијената купују робу за које клијенти траже кредит. Банке купују од продаваца роба њихове производе испод тржишне цене, а продају клијентима по тржишној, или им директно продају по већој цени од тржишне, на рате.

Извори:

фото: www.ciibroadcasting.com

Конвертибилне марке Републике Српске

Конвертибилна марка је валута која је 1995. године успостављена Дејтонским споразумом, и заменила је динар Републике Српске, хрватску куну и босанскохерцеговачки динар, као јединствена валута Босне и Херцеговине.

Назив "конвертибилна марка" настао је зато што је вредност нове валута била фиксирана у односу на немачку марку (фиксним паритетом).

Централна банка Босне и Херцеговине штампа папирне новчанице конвертибилних марака у две серије: једној за Републику Српску а другој за Федерацију Босне и Херцеговине, осим заједничке новчанице од 200 КМ.

Прва серија

У првој серији, са датумом издавања од 22.6.1998. и 27.7.1998, изашле су новчанице у апоенима од 50 пфенига, 1 конвертибилне марке, 5, 10, 20, 50 и 100 конвертибилних марака.

50 пфенига (пола конвертибилне марке) - плаве боје, димензија 120 х 60 мм, са ликом Бранка Ћопића на лицу, и мотиву куће и књиге на наличју. Година штампања и издавања 1998. Повучена 2003.

1 конвертибилна марка - зелене боје, димензија 120 х 60 мм, са ликом Иве Андрића на лицу, и мотиву моста на наличју. Година штампања и издавања 1998.  Повучена 2009.

5 конверитибилних марака - љубичасте и жуто-смеђе боје, димензија 122 х 62 мм, са ликом Меше Селимовића на лицу, и мотиву дрвећа на наличју. Година штампања и издавања 1998.  Повучена 2010.

10 конвертибилних марака - наранџасте и плавкасто-светлосиве боје, димензија 130 х 65 мм, са ликом Алексе Шантића на лицу, и мотиву векне хлеба на наличју. Година штампања и издавања 1998.   У оптицају.

20 конвертибилних марака - сиве и смеђе боје, димензија 138 х 68 мм, са ликом Филипа Вишњића на лицу, и мотиву гусала на наличју. Година штампања и издавања 1998.  У оптицају.

фото: www.catawiki.com
фото: www.catawiki.com
50 конвертибилних марака - ружичасте и светлосмеђе боје, димензија 146 х 71 мм, са ликом Јована Дучића на лицу, и мотиву оловке, наочара и књиге на наличју. Година штампања и издавања 1998.  У оптицају.

100 конвертибилних марака - смеђе боје, димензија 154 х 74 мм, са ликом Петра Кочића на лицу, и мотиву оловке, наочара и књиге на наличју. Година штампања и издавања 1998.  У оптицају.

фото: besakanumismatik.blogs.fr
Друга серија

50 конвертибилних марака - ружичасте и светлосмеђе боје, димензија 146 х 71 мм, са ликом Јована Дучића на лицу, и мотиву оловке, наочара и књиге на наличју.  Година штампања и издавања 2002. У оптицају.

100 конвертибилних марака - смеђе боје, димензија 154 х 74 мм, са ликом Петра Кочића на лицу, и мотиву оловке, наочара и књиге на наличју. Година штампања и издавања 2002. У оптицају.

Трећа серија

10 конвертибилних марака - наранџасте и плавкасто-светлосиве боје, димензија 130 х 65 мм, са ликом Алексе Шантића на лицу, и мотиву векне хлеба на наличју. Година штампања и издавања 2008.   У оптицају.

20 конвертибилних марака - сиве и смеђе боје, димензија 138 х 68 мм, са ликом Филипа Вишњића на лицу, и мотиву гусала на наличју. Година штампања и издавања 2008.  У оптицају.

50 конвертибилних марака - ружичасте и светлосмеђе боје, димензија 146 х 71 мм, са ликом Јована Дучића на лицу, и мотиву оловке, наочара и књиге на наличју. Година штампања и издавања 2008.  У оптицају.

100 конвертибилних марака - смеђе боје, димензија 154 х 74 мм, са ликом Петра Кочића на лицу, и мотиву оловке, наочара и књиге на наличју. Година штампања и издавања 2008.  У оптицају.

Опширније:

Грб Епархије банатске


Владичански двор у Вршцу

фото: borakosticvrsac.wordpress.com

Грб Епархије бачке


Владичански двор Епархије бачке у Новом Саду

Владичански двор Епархије Бачке Српске православне цркве саграђен је 1901-ве године, на месту где је био стари који је срушен у бомбардовању 1849-те године. Налази се на углу Змај Јовине и Дунавске улице у Новом Саду.

фото: wikimedia.org
Званичне интернет странице Епархије бачке

Реконструкција историјског грба Епархије бачке, од стране Драгомира Ацовића.
фото: www.eparhija-backa.rs
Извори:

Грб Краљевине Србије, крунске земље Аустрије

Након потписивања Пожаревачког мира 1718-те, између Аустрије и Венеције, са једне стране, и Османског царства, са друге, од својених Османских територија Аустрија је формирала Краљевину Србију. и Темичварски Банат. Краљевина је трајала до мира у Београду 1739-те.

Краљевина Србија је обухватала Београд, са северним деловима данашње централне Србије.

Као грб краљевине Србије користио се грб Трибалије: вепроба глава прободена стрелом.

Капија Карла Шестог, Београдска тврђава (око 1736-те)

Након аустријанског освајања Београда 1717-те, Аустријанци су почели са обновом града и изградњом нових војних утврђења на Београдској тврђави. Подигли су нову капију у склопу североисточног бедема Доњег града 1736-те године, у част Карла Шестог, „славног освајача Београда”.

Над улазом, са западне стране, приказан је грб Трибалије са главом вепра која је прободена стрелом, испод грба су ратна знамења а изнад њих царска круна. Сматра се да је овај грб најстарији очувани грб у Београду.

фото: www.beogradskatvrdjava.co.rs
Извори:

Монах и вук

Манастир Ковиље, налази се под планином Јавор, у селу Смиљевцу, на десној страни реке Носнице, у засеоку Ковиље, по којем и носи име. Према предању, изграђен је у 12-том или 13-том веку, и посвећен је Светим архангелима. Сада су ту 2 цркве, које су обновљене. Старија је посвећена светим архангелима, а млађа светом Николи Мирликијском. Пре манастира ту је била саграђена црква којапос вом изгледу спада у ред тзв. пећинских цркава испосничког типа. Игуман Амвросије Алимпијевић, старешина и једини житељ манастира Ковиље код Ивањице, епархије Жичке, оживео је напуштени манастир после два века.

Оно што је привукло велику пажњу јесу дивље животиње са којима се дружи игуман Амвросије, међу којима су вучица Алфа, сури орао, мрки зец, као и гавран, соко, лисица, итд.

У „Дневнику” РТС-а, 21.11.2008. објављена је прича о пријатељству монаха Амвросија и вучице Алфе.

видео: www.youtube.com/TheMagrathea

видео: www.youtube.com/TheMagrathea

фото: sinterskavetmafija.wordpress.com
фото: www.slikezivota.rs
По одлуци владике жичког Хризостома, јуна 2009-те године, вучица Алфа је одузета игуману Амвросију, и пребачена у азил за животиње на имању Швајцаркиње Монике Брукнер, у војвођанско село Ђурђево, код Жабља.

Извори:
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...