"Једнога дана, била је недеља, пошао сам око осам часова из винограда у Топчидер. Пут је водио кроз један шумарак Топчидерске економије, био је нешто стрм и узан. На једанпут појавио се преда мном један балегар (Mistkäfer) који се мучио да крене с места једну малу лопту балеге. Ја сам се зауставио два корака пред њим и посматрао његове муке. Пошто се доста намучио и, ваљда, убедио да не може свршити посао кога се латио, мој балегар оставио је своју лопту где је била, украј стазе, и журно кренуо у шумарак. Знао сам раније из Дарвина и Брема (Brehm) шта ће бити и за што балегар ваља своју лопту, па сам остао на месту и очекивао да видим шта ће се даље догодити. Међутим, балегар се удаљавао у шумарку и ускорo се изгубио из вида. Чекао сам пет, десет минута и, одједанпут, угледао сам опет балегара; он се кретао у правцу остављене лопте; али не више сам: за њим је ишао још један балегар. Кад су стигли до лопте, почели су обојица да је гурају - један оздо на више од себе, други озго вукући је себи. Одморна снага новога друга, а и удружена снага оба балегара, учинили су те су могли лопту да у неколико крену сместа и да је гурну мало напред. Али терен је био стрм, на стази је било доста препрека - траве, камичака, дрваца - и другари су убрзо исцрпели своју снагу. Кад су после многих покушаја увидели да ипак не иде, један од њих почео је поново да се креће пут шумарка. Ја сам непрестао стојао и чекао, био сам решен да дочекам крај. Други балегар остао је код лопте, обилазио око ње и пипцима је додиривао од часа на час. Мање од осам минута тако је прошло, а из шумарка су се појавила три балегара. Сви су хитали лопти и кад су стигли до ње почели су сви четворо да је гурају: једни оздо, други са страна. Захваљујући таквом удруженом напору лопта се кренула, радници су је сложно и ревносно ваљали све даље и за нових десет минута ја сам целу слику изгубио из вида: замакли су већ били у густ шумарак, гредећи склоњеном своме месту, где ће женка да носи своја јаја и да чува своју врсту.
Сав је тај процес трајао четрдесет шест минута, ја сам посматрао стварање и рад једне задруге која није била људска, али која је оличавала све оно што је језгро најбоље људске задруге. Како могу онда – питао сам се увек – да људи игноришу један факат који је општи не само људима него и балегарима, па чак и многим врстама нижим од балегара! Овај случај уверио ме је поново, да је не само удруживање него и задругарство, које је једна од најзначајнијих творевина удруживања, општа појава која је толико везана за само удруживање, за групе живих бића, да се слободно може рећи да оне не би могле опстати без њега."
Преузето из:
Михаило Аврамовић: "Шта се дешава у свету на задружноме пољу", Београд, 1934.
