Бележница: Историја Срба

Приказивање постова са ознаком Историја Срба. Прикажи све постове

Србољуб и Слободан Јаковљевић, потврђено да су наследници династије Обреновић

Према писању Телеграфа, општински суд у Горњем Милановцу, којим је председавала судија Бисерка Новаковић, донео је 2004. године решење који се утврђују наследници и сродници породице-династије Обреновића, и по коме су браћа Србољуб и Слободан Јаковљевић потомци Јакова Обреновића, по којем и носе презиме, једнога од полубраће Милоша Теодоровића Обреновића.

Србољуб Јаковљевић из Горњег Милановца, рођен 26.12.1941. у Калиманићима, и Слободан Јаковљевић из Београда, рођен 31.10.1948. у Горњем Милановцу, званично су од 2004. године наследници династије Обреновић и, као такви, по аутоматизму, наследили су и титулу принца.

фото: www.telegraf.rs/Марко Тодоровић

Династију Теодоровић-Обреновић чинили су потомци Обрена Мартиновића из Бруснице код Горњем Милановца и Теодора Михајловића из Добриње, тј. Вишње, која је имала шесторо деце из та два брака. Деца Обрена Мартиновића и Вишње су били: Јаков, Милан и Стана, а Теодора Михајловића и Вишње су били Милош, Јован и Јеврем.

Треба напоменути да се кнежевско и краљевско достојанство династије Теодоровић-Обреновић није све време наслеђивала са оца на сина, и да је достојанство ишло по линији кнеза Милоша, па после по линији Милошевог брата Јеврема. Кнеза Милоша Теодоровића-Обреновића наследио син Милан Теодоровић-Обреновић, па затим син Михајло Теодоровић-Обреновић, да би њега 1868. године наследио Милан Теодоровић-Обреновић, унук Јеврема Теодоровића-Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), а њега његов син Александар Теодоровић-Обреновић, убијен у преврату 1903. Потомци Милошевог брата Јована нису никада били на престолу Србије, као ни потомци Милошеве полубраће Јакова и Милана.

Родослов Обреновића, 1. део (слика: sr.wikisource.org)

Родослов Обреновића, 2. део (слика: sr.wikisource.org)

Србољуб и Слободан Јаковљевић, како је суд у Горњем Милановцу потврдио, потичу од Јакова Обреновића, најстаријег полубрата кнеза Милоша, и брата Милана и Стане Обреновић, деце из првог брака Вишње, мајке кнеза Милоша.

фото: www.telegraf.rs/Марко Тодоровић

Литература:

Алекса Ивић: Родословне таблице српских династија и властеле, Нови Сад, 1928.
Д. Злојутро: ПРИНЦ СЛОБОДАН, НАСЛЕДНИК МИЛОШЕВЕ ЛОЗЕ: Вратићемо мошти свих Обреновића у Србију! (ФОТО), 8.2.2013.

Парк макета у Деспотовцу: шетња кроз српску средњовековну историју и културу

Манастир Манасија

Манастир Манасија је грађен у периоду између 1407. и 1418. године. Ктитор је деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара. Црква је посвећена светој Тројици и рађен је у стилу моравске школе. Највећи украс Манасије су њене фреске. Поред фреске светих ратника међу најлепше фреске убрајају се пророци Геоон, Аванум и Захарије. Био је опасан високим зидом са 11 кула који је штитио манастирски комплекс од свог оснивања па све до велике сеобе Срба. Манасија је била стециште умних монаха где се неговала књижевност и преписивачка школа. Одатле је настала и Ресавска школа. Највећи домет је имала у доба Константина Филозофа, биографа деспота Стефана. Верује се да је у манастиру сахрањен њен ктитор, деспот Стефан Лазаревић.

Манастир Раваница

Манастир Раваница подигнут је 1375. и 1381. године, а налази се 11 км источно од града Ћуприје, и посвећен Христовом Вазнесењу. Ктитор је српски кнез Лазар. По стилу градње припада моравској школи. Најзначајније фреске су портрети кнеза Лазара и кнегиње Милице, као и њихових синова Стефана и Вука. По лепоти се издвајају и Свети ратници са раскошним ратничким униформама тог времена.

Манастир Љубостиња

Манастир Љубостиња подигнут је 1388. год. Налази се у пределу западног Поморавља, 4 км од Трстеника. По архитектури и стилу уклапа се у моравску школу. Манастир је посвећен Успењу Богородице, а ктитор је кнегиња Милица, жена кнеза Лазара. По предању кнегиња је подигла храм на месту где се први пут видела са будућим мужем, кнезом Лазаром. По својој истанчаној спољној лепоти спада међу најлепше српске манастире. У храму су и гробови кнегиње Милице и Јефимије. Занимљиво је да се у манастирској ризници поред осталог блага налазила и круна кнеза Лазара. Турци су успели да пронађу пролаз до ризнице и круна се тренутно налази у цариградском музеју.

Манастир Каленић

Манастир Каленић највероватније је изграђен у периоду од 1407. до 1413. године. Налази се у селу Каленићки Прњавор, југозападно од Јагодине. Посвећен је Вазнесењу мајке Божије. Ктитор је прототодовијар Богдан са супругом Милицом и братом Петром. По архитектури припада моравској школи. Сликарство манастира Каленић се убраја међу највиша уметничка остварења српског средњовековног зидног сликарства. Најпознатије фреске су: стајаће фигуре Светих ратника, ктиторска композиција, сцене из живота Богородице, архијереји пустињаци, свадба у Кани и друге. Овде су 1815. године пренешене мошти светог Стефана Првовенчаног из сремског манастира Фенек.

фото: www.parkmaketa.com

Манастир Велуће

Манастир Велуће, посвећен Ваведењу Богородице, сматра се д аје подигнут крајем 14. века. Налази се на огранцима планине Гоч, са североисточне стране, у близини села Стопана, југозападно од Трстеника. По предању ктитор је деспот Јован Бранковић, унук деспота Ђурађа Бранковића. По архитектури спада у моравску школу. Од сачуваних фресака издвајају се: велика фреска Исуса Христа, представа страшног суда, велики празници, страдање Христово и медаљони светитеља.

фото: www.wikimedia.org

Манастир Жича

Манастир Жича посвећен је Вазнесењу Христовом спасу. Налази се у подножју планине Столови код Краљева. Период грађења је од 1208. до 1215. године. Ктитор је српски краљ Стефан Првовенчани. По архитектури припада типу рашке школе. Фреске су, на жалост, великим делом уништене. Сачуване су Распеће, Апостоли и друге. За ликове из фреске Распећа може се рећи да се убрајају у најбоља остварења свога доба. Поред велике цркве налази се и мала црква која је посвећена св. Петру и Павлу из 14. века. Када је св. Сава издејствовао од византијског цара и патријарха у Никеји независност српске цркве 1219. године, манастир Жича је проглашен седиштем архијепископије. Ту је вршено крунисање српских краљева и владара. У цркви се налазе гробови истакнутих личности српске историје.

фото: www.cyberdome.nl

Манастир Студеница

Манастир Студеница сматра се да је подигнут у периоду од 1186. до 1196. године. Налази се на 11 км од ушћа реке Студенице у Ибар. Храм је посвећен Богородици Добротворки Евергети. Ктитор је Стеван Немања који је и лично изабрао место за храм у коме је и сахрањен. Најлепше фреске потичу из периода светог Саве а међу њима се посебно истиче фреска композиција Распећа. По повратку из Свете Горе, Свети Сава је био игуман манастира Студенице. Ту је написао свој чувени Типик. По својој градњи, архитектури, фрескама, ризници и другим уметничким предметима, Студеница је један од најинтергразнијих српских манастира. То је камен темељац српске културе, књижевности и уметности. Ту су настала прва књижевна дела на српском језику. Овде су први пут настале фреске са темама из српске историје. Све фреске имају натпис на српском језику. То је велики споменик универзалне вредности. Најдрагоценији примерак ризнице је оргинални Филигрански златни прстен Стефана Првовенчаног из XIII века.

Манастир Сопоћани

Манастир Сопоћани, посвећен Светој Тројици, подигнут је око 1263. године и по архитектури и стилу грађења припада рашкој школи. Налази се на извору реке Рашке, 12 км удаљен од Новог Пазара. Задужбина је краља Уроша Првог Немањића. Оно што Сопоћане чини значајним и посебним јесу фреске изузетног квалитета и лепоте, са златном подлогом и природним супстанцама, које су учиниле боје постојаним. Златне фолије за подлоге добијане су тако што је злато куцано преко природне коже, да се неби оштетило. Најлепше фреске у Европи 13. века, по оцени најпознатијих стручњака, сликане су у Сопоћанима. Иако су фреске биле скоро два века изложене удару кише и снега оне и данас изгледају свеже. Најпознатије фреске су композиција Успења Богородице, Рођење Христово, Сретање и ликови Апостола.

фото: www.parkmaketa.com

Манастир Градац

Манастир Градац посвећен је Благовестима Богородице и попигнут је око 1275. године. Налази се на 20 км од Рашке, седишта средњовековне истоимене српске државе. Ктитор је краљица Јелена Немањић, рођена Анжујска, иначе жена српског краља Уроша Првог Немањића. Подигла је цркву у којој је и сахрањена. Грађена је у традицији рашког стила, са делимичним утицајем готске архитектуре. Најпознатија међу фрескама је ктиторска композиција са Немањом и Стефаном Првовенчаним. Ту су и слике са библијским темама као: Велики празници, Успење Богородице и друге.

Манастир Милешева

Манастир Милешева је изграђен у периоду 1218. до 1219. године и припада рашкој школи. Налази се у југозападној Србији, у околини Пријепоља, у долини реке Милешевске по којој је и добио име. Посвећен је Христовом Вазнесењу и задужбина је краља Владислава Немањића, сина Стефана Првовенчаног. Најстарије и историјски најзначајније сачуване фреске потичу из периода пре 1228. године. Оне су рађене у техници златних фолија и том типу припада једна од најчувенијих и најлепших фресака тога доба: Анђео на Христовом гробу, у народу позната као “Бели Анђео”. Манастир има велики историјски значај. 1337. године у њему је крунисан краљ Твртко I. У цркви су почивале мошти Светог Саве све до 1595. године када је Синан Паша спалио његове мошти на Врачару. Личност Светог Саве нераскидиво је везана за овај манастир и заједно са Белим Анђелом постао је и његов духовни симбол.

Петрова црква у Расу

Црква светих апостола Петра и Павла (Петрова црква) саграђена је крајем IX или почетком X века на темељима цркве из VI века у стилу прероманске архитектуре. Има кружну основу и галерију. Налази се на простору некадашњег Старог Раса, садашњег Новог Пазара. У њој је још од византијског периода било седиште рашких епископа, а од 1346. године, рашких митрополита. У Петровој цркви су крштени Стефан Немања, потоњи Свети Симеон Мироточиви и Растко Немањић, потоњи Свети Сава. Она је у XII веку била престоно место Стефана Немање и центар српских земаља. У њој је Стефан Немања одржао два државна сабора: први, између 1172. и 1180. године, на ком је донео одлуку да протера богумилску јерес из Србије, а други 1196. године када се одрекао престола у корист Стефана Првовенчаног. Због историјског значаја и изузетне архитектуре, Петрова црква је споменик културе од изузетног значаја и светска културна баштина под заштитом УНЕСКО-а. Она је истовремено најстарији сачувани православни храм у Србији.

Манастир Грачаница

Манастир Грачаница саграђен је 1315, на 10 км од Приштине, на Косову пољу. Ктитор је српски краљ Милутин Немањић, највећи међу донаторима средњег века. Посвећен је Успењу Богородице. Саграђен јекао последња грађевина поменутог ктитора. Грачаница је једно од врхунских дела касновизантијске архитектуре и спада међу најлепше европске цркве XIV века. Фреске спадају у најлепше у свом периоду. Очуване су ктиторска композиција и лоза Немањића, композиција Страшног Суда, Житије светаца, Календар и др. Манастир је имао чак и своју штампарију у којој је 1570. године штампан Октоих.

Манастир Дечани

Манастир Дечани настао је у периоду између 1327. и 1335. године. Налази се на удаљености од око 17 км од Пећи. Посвећен је Христовом Вазнесењу, а задужбина је краља Стефана Дечанског и његовог сина Стефана Уроша IV Душана, касније првог српског цара. У народу је познат као Високи Дечани и представља најмонументалнију цркву у средњовековној Србији. Примењена је комбинација романичких, византијских и приморских елемената која даје изузетну вредност овом споменику. У Дечанима се чувају уникатне реликвије из периода од XIV до XIX века. Најпознатије књиге су Светосавкса Крмчија, Типик Св. Саве, као и биографија живота Стефана Дечанског. У ризници је сачуван и крст цара Стефана Уроша IV Душана. Овде се налази највећа и најлепша фреска која приказује лозу Немањића.

фото: www.vijestio.com

Црква светог Ахилија

Црква светог Ахилија подигнута на темељу старе грађевине око 1290. године. По архитектури припада класичној рашкој школи. Налази се у западној Србији, у Ариљу. Ктитор је краљ Драгутин Немањић. Због своје виткости и складности ова црква је један од лепших примера те школе. Највећу вредност представљају добро очуване фреске из 1296. године. На њима су приказани први владари из лозе Немањића, ктитори краљеви Милутин и Драгутин са краљицом Кателином, затим оснивач лозе Немањића Немања као монах Симеон (како се звао после одласка у Свету Гору) и његов син Растко (у монаштву Св. Сава) као и први српски краљ Стефан Првовенчани.

Црква Богородица Љевишка

фото: beleznica2015.blogspot.rs

ПАРК МАКЕТА КОД ДЕСПОТОВЦА

www.parkmaketa.com

Милутин Бојић: „Плава гробница”

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина

Да побожност расте врх вода просута

И ваздухом игра чудна питомина?

То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје

Завите црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к'о пена

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена

огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

Веслање умре хујно,

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим

без речи, без суза и уздаха меких,

Да мирис тамјана и дах праха здружим

Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом.

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом!

О песми

„Плава Гробница то је гроб наших јунака који превалише албанске кршеве и урбине, и стигоше моу на обалу, да на њој умру, на кобном острву Виду, с хлебом у руци, који више нису били кадри јести. Судбина им је да ни после смрти не почивају мирно: постеља су им морске алге а покров бескрајна пучина вечног узрујаног мора. Без профаног јадиковања, песник им држи помен достојан тих јунака и мученика.” (Миодраг Ибровац)

Литература

Миодраг Ибровац: „Песник бола и поноса“, у „Милутин Бојић: Песме бола и поноса; о стогодишњици Првог светског рата 1914-2014”, Итака, Београд, 2014.

фото: www.znanje.org

Драган Николић говори стихове песме „Плава гробница”

видео: www.youtube.com/difendero

Милутин Бојић: „Пред обећаном земљом”

Кô пред вратницама старога Канана

Стоји један народ, после искушења,

Озбиљан кô кедар свештеног Ливана

И смирен ко верни у велика бдења.

У очима му се рађа и огледа

Низ градова древних, мора и врлети,

А траг тешких брига чело исповеда,

И усница чудно опрашта и прети.

Под челичним шлемом подочница игра.

Каменит и леден ка северу слукти.

Прсти му се грче као канџе тигра,

А крв скрива жељу да огањ разбукти.

Патњама окупан, са библијском вером,

Спрема да повељом попрсје украси,

Писано крвавим и гвозденим пером

Оном који му је прогрушао власи.

Да пољупцем братским смртно га целива,

Загрљајем да га открави од студи

И да га успава сном што боле скрива:

Да заспи и да се нигда не пробуди.

Он чека, јер куца час великих дана,

Он, ког нису могли ударци да сможде,

Ни укочи коса мразева и слана,

Кô пред вратницама древнога Канана

Устремљен и спреман глас твој чека, Вожде!

1917.

фото: ru.forwallpaper.com

Милутин Бојић: „На обалама Јадрана”

Ког изгледаш са обала, стара?

„Чујеш море како стене плаче?

Брујања му смех и сузе значе.

С њим се моја душа разговара.”

А зар деце не имаде, стара?

„Три ми сина бране Царства међе.

Тамо, где је душман био пређе,

Сваки од њих зид челични ствара.”

Где су они, да ли знадеш, стара?

„Један спава у битољској равни -

Ту, где леже гробови преславни:

Мртав чува славу Господара.”

Где је други, да ли знадеш, стара?

„Брегалничке обале га крију.

Над њим црни орлови се вију:

Слом костију до небеса пара.”

А најмлађи, је ли он жив, стара?

„Иди тамо, где се север плави,

Иди светим моштима се јави:

Тамо трећи вечно се одмара.”

Па што скриваш онда сузе, стара?

„Слушај песму горостасних вала!

То је химна слободних обала:

С њом се тужна мајка разговара.”

1914.

фото: parnasse.ru

Дан државности Републике Србије

Дан државности Републике Србије је Сретење (Сретење Господње), које се прославља 15-тог фебруара, а празнује се 15-тог и 16-тог фебруара као државни празник, и то нерадно. Скупштина Србија одлучила је 2001-ве да Сретење буде Дан државности. То је спомен на кад када је на збору у Орашцу 1804-те године подигнут Први српски устанак, као и на дан када је у Крагујевцу 1835-те године издан и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Сербије.

Велики и Мали грб Републике Србије

Уставом Републике Србије утврђено је да Република Србија има свој грб, заставу и химну. Грб Републике Србије користи се као Велики грб и као Мали грб.

фото: www.parlament.gov.rs

Грб Републике Србије Народна скупштина донела је 2009. године Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије. Према том закону, грб Републике Србије јесте грб утврђен Законом о грбу Краљевине Србије од 16. јуна 1882. године и користи се као Велики грб и као Мали грб. Застава Републике Србије постоји и користи се као Државна застава и као Народна застава, са размерама 3:2 (дужина према висини); стандарта је Државна застава квадратног облика коју користе председник Републике и председник Народне скупштине.

фото: www.parlament.gov.rs

Химна „Боже правде”

Химна Републике Србије јесте свечана песма „Боже правде” Јована Ђорђевића, на музику Даворина Јенка. Текст химне гласи:

„Боже правде, ти што спасе

од пропасти досад нас,

чуј и одсад наше гласе

и од сад нам буди спас.

Моћном руком води, брани

будућности српске брод,

Боже спаси, Боже храни,

српске земље, српски род!

Сложи српску браћу драгу

на свак дичан славан рад,

слога биће пораз врагу

а најјачи српству град.

Нек на српској блиста грани

братске слоге златан плод,

Боже спаси, Боже храни

српске земље, српски род!

Нек на српско ведро чело

твог не падне гнева гром

Благослови Србу село

поље, њиву, град и дом!

Кад наступе борбе дани

к' победи му води ход

Боже спаси, Боже храни

српске земље, српски род!

Из мрачнога сину гроба

српске славе нови сјај

настало је ново доба

Нову срећу, Боже дај!

Отаџбину српску брани

пет вековне борбе плод

Боже спаси, Боже брани

моли ти се српски род!”

инструментал (видео: www.youtube.com/simjovana)

видео: www.youtube.com/SrbijaX1389X

Извори:

„Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије” („Сл. гласник РС” 36/2009), интернет странице Републичког секретаријата за законодавство
„Уредба о утврђивању изворника Великог и Малог грба, изворника заставе и нотног записа химне Републике Србије” („Сл. гласник РС”, 36/2010), интернет странице Републичког секретаријата за законодавство
„Закон о државним и другим празницима у Републици Србији” („Сл. гласник РС”, 43/2001, 101/2007 и 92/2011), интернет странице „Параграф Лекс” правне базе
„Важна документа”, интернет странице Народне скупштине Републике Србије
„Грб, застава и химна Републике Србије", интернет странице Владе Републике Србије
„Слобода је дубоко у генима српског бића”, Новости, 15.2.2016.
„Николић: Честитам грађанима Дан државности, а одвликованима заслужена признања”, Новости, 15.2.2016.

Грб Републике Србије

Грб Републике Србије појављује се у 2 верзије, као Велики и као Мали грб. За грб Републике Србије, након отцепљења Црне Горе, и одвајања од Државне заједнице Србије и Црне Горе, узет је грб Краљевине Србије из 1882-ге. После грба Краљевине СХС и Југославије, грба ФНР и СФР Југославије, и грба СР Југославије и СЦГ, поново је у званичну употребу враћен грб Краљевине Србије.

У верзији Малог грба, представљен је као бели двоглави орао са црвеним штитом на грудима. Орао је са жутим кљуном и језиком, и жутим канџама, поред ногу су му два жута љиљана, а на грудима му је штит са белим крстом између четири бела огњила, окренутим ка споља. Над штитом је жута (златна) круна. У верзији Великог грба, иза и око малог грба је плашт (порфира) постављен хермелиновим крзном, везен и украшен жутим ресама, увезана жутом врпцом (гајтаном) са жутим кићанкама, а над којим је жута (златна) круна.

„Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије“ даје изглед грба, и прописује прилике када се он користи и начин његове употребе. У члану 10 прописује да „грб Републике Србије јесте грб утврђен Законом о грбу Краљевине Србије од 16. јуна 1882. године и користи се као Велики грб и као Мали грб.“

Изглед великог грба описује у члану 11: „Велики грб јесте црвени штит на којем је, између два златна крина у подножју, двоглави сребрни орао, златно оружан и истих таквих језика и ногу, са црвеним штитом на грудима на којем је сребрни крст између четири иста таква оцила бридовима окренутих ка вертикалној греди крста. Штит је крунисан златном круном и заогрнут порфиром везеном златом, украшеном златним ресама, увезаном златним гајтаном са истим таквим кићанкама, постављеном хермелином и крунисаном златном круном.“

Изглед малог грба описује у члану 12: „Мали грб јесте црвени штит на којем је, између два златна крина у подножју, двоглави сребрни орао, златно оружан и истих таквих језика и ногу, са црвеним штитом на грудима на којем је сребрни крст између четири иста таква оцила бридовима окренутих ка вертикалној греди крста. Штит је крунисан златном круном.“

фото: rtv.rs

фото: www.srbija.gov.rs

Извори:

Грб Савезне Републике Југославије и Државне заједнице Србије и Црне Горе

Грб Савезне Републике Југославије био је бели двоглави орао, који се враћао на традицију грбова Краљевина СХС и Југославије, који је на грудима носио штит, подељен на четири дела, а на ком су приказани грбови Србије и Црне Горе. Штит на орловим грудима био је црвене боје, а грб Србије је представљен белим крстом са четири огњила, док је грб Црне Горе био представљен са златним лавом у пролазу.

фото: wikimedia.org

Грбови ФНР и СФР Југославије

Грб Федеративне народне републике Југославије заменио је претходни грб Краљевине Југославије. Уместо дотадашњег белог двоглавог орла, и штита са грбовима који су представљали три народа (Срби, Хрвати и Словенци) који су чинили дотадашњу Југославију, сада је било пет запаљених бакљи које су представљале пет народа који је препознавала ФНР Југославија (Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци), и црвена петокрака звезда која је представљала нову, комунистичку идеологију државе, уместо дотадашње круне која је представљала монархију.

Устав Федеративне народне републике Југославије из 1946-те, члан 3: „Државни грб Федеративне Народне Републике Југославије претставља поље окружено житним класјем. Класје је доле повезано траком на којој је исписан датум 29-XI-1943. Између врхова класја је петокрака звезда. Усред поља налази се пет буктиња косо положених, чији се пламенови спајају у један пламен.“

Југословенски динари из 1955. и 1963. (фото: wikimedia.org)

Касније је грб Социјалистичке федеративне републике Југославије заменио тај грб, са шест запаљених бакљи које су представљале шест новоформираних република, уместо дотадашњих пет, које су представљале народе.

Устав Социјалистичке федеративне републике Југославије из 1963-ће, члан 3: „Грб Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представља поље окружено житним класјем. Класје је доле повезано траком на којој је исписан датум 29 XI 1943. Између врхова класја је црвена петокрака звезда. Усред поља налази се шест косо положених буктиња чији се пламенови спајају у један пламен.“

Детаљ са новчанице (фото: wikimedia.org)

Устав Социјалистичке федеративне републике Југославије из 1974-те, члан 6, описује грб СФРЈ: „Грб Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представља поље окружено житним класјем. Класје је доле повезано траком плаве боје на којој је исписан датум 29 XI 1943. Између врхова класја је црвена петокрака звезда. Усред поља налази се шест косо положених буктиња чији се пламенови спајају у један пламен.“

Пасош (фото: wikimedia.org)

Извори:

Грб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије

Грб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца представља измењену верзију грба Краљевине Србије, са измењеним штитом на грудима двоглавог орла. Штит чине грбови који представљају три народа: Србе, Хрвате и Словенце. Интересантно је да три мања грба који се налазе на штиту не представљају грбове земаља које су обједињене, и којих је много више од 3, већ представљају народе који се и помињу у имену тада основане краљевине.

Срби су представљени грбом Србије, са белим крстом на црвеном штиту и са четири огњила око крста; Хрвати са грбом Хрватске, шаховским пољем са 25 поља, наизменично црвених и белих; Словенци са плавим штитом са три жуте шестокраке звезде а испод њих бели полумесец.

Помиње се у уставу Краљевине СХС из 1921-ве и Југославије из 1931-ве.

Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у члану 2 (Одељак I, Опште одредбе), прописује грб Краљевине СХС на следећи начин: „Грб је Краљевине Двоглави Бели Орао у полету на црвеном штиту. Врх обе главе Двоглавога Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима орла је штит, на коме су грбови, српски: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку; хрватски: штит са 25 поља црвених и сребрнастих наизменице; словеначки: на плавоме штиту три златне шестокраке звезде. Испод тога бели полумесец.“

Устав Краљевине Југославије, у члану 2 (Одељак I, Опште одредбе), прописује грб Краљевине Југославије као: „Грб је Краљевине двоглави Бели орао у полету, на црвеном штиту. Врх ове главе Двоглавог Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима Орла је штит, на коме су: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку, поред њега штит са 25 поља црвених и сребрнастих наизменце а испод њих плави штит са три златне шестокраке звезде и бели полумесец.“

Зграда поште у ул. Палмотићевој, Београд

"Поштанско-телеграфско-телефонски музеј" ("Музеј ПТТ"), некадашња зграда Министарства пошта, налази се у ул. Палмотићевој бр. 2 у Београду, недалеко и иза зграде Народне скупштине Републике Србије. На фасади зграде може се и данас наћи грб Краљевине СХС тј. Југославије.

фото: wikipedia.org

Извори:

Грб Краљевине Србије

Краљевина Србија настала је 1882-ге, и постојала је до 1918-те, када постаје Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Владари:

краљ Милан Обреновић, краљ Србије од 1882-ге до 1889-те;
краљ Александар Обреновић, владао од 1889-те до 1903-ће;
краљ Петар Први Карађорђевић, краљ Србије од 1903-ће до 1918-те.

Грб Краљевине Србије је бели двоглави орао на црвеном штиту; над главама има краљевску круну а на грудима бели крст на црвеном штиту, са по једним огњилом у сваком од углова. Испод канџи орла стоји по један жути кринов цвет.

Грб Краљевине Србије је настао као комбинација малог штита у центру великог штита, где је на великом штиту приказан грб династије Немањића а на малом грб Кнежевине Србије. За разлику од грба Кнежевине Србије, грб Краљевине је за основу узео белог двоглавог орла, по узору на грб Немањића, средњовековне владарске династије Србије, а на грудима му лежи грб Кнежевине Србије. Тиме је истицан континуитет државности Србије, од средњег века до тада, и поново је уведен бели двоглави орао, повезујући тиме тадашњу Краљевину Србију са владарском династијом која је Србију у прошлости већ подизала на степен краљевине, па и царевине.

Устав Краљевине Србије из 1888-ме, у члану 2, овако описује грб Србије: „Грб је Краљевине Србије двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавога белог орла стоји круна краљевска; а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Кнежевине Србије „бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста“.“

Устав Краљевине Србије из 1901-ве, описује грб Србије: „Грб је Краљевине Србије двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе орлове стоји круна краљевска, а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Кнежевине Србије: бео крст на црвеном штиту, са једним огњилом у сваком углу крста.“

Устав за Краљевину Србију из 1903-ће, у члану 2, грб Србије описује на следећи начин: „Грб је Краљевине Србије двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавога белога орла стоји круна краљевска; а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Кнежевине Србије »бео крст на црвеном штиту са по Једним огњилом у сваком углу крста.«“

Печат Српске краљевске академије (1886)

фото: wikipedia.org

Новчаница од 5 динара (1917)

фото: klubkolekcionara.blogspot.com

Извори:

Грб Кнежевине Србије

Кнежевина Србија постојала је у периоду од 1815-те, тј. подизања Другог српског устанка, па до 1882-ге, када се подиже на статус Краљевине.

У Уставу Кнежевине Србије (Устав Књажества Сербије) из 1835-те, тзв. Сретењском уставу, у члану 4 (глава друга) описан је грб Србије: „Грб народниј Србскиј представља Крст на црвеном пољу, а међу краковима Крста по једно огњило окренуто к крсту. Сав грб опасан је зеленим вијенцем с десне стране от растова, а са леве от маслинова листа.“

„Новине србске“ (1840)

На насловној страни „Новина србских“ од 10. јуна 1840-те, у заглављу је приказан грб Кнежевине Србије.

фото: wikimedia.org

Прва поштанска марка Кнежевине Србије (1866)

фото: wikipedia.org

Извори:

Устав Кнежевине Србије, Википедија

Грб Срема према Илирским грбовницима

Срем (Sirmium) је регија у Панонској низији, између реке Дунав, на северу и истоку, и реке Саве, до ушћа у Дунав на југу. Срем се простире на простору садашње Србије и Хрватске.

„Стематографија“ Павла Ритера Витезовића (1701)

„Стематографија“ (Stematographia sive armorum illiricorum delineatio, descriptio et restitutio) Павла Ритера Витезовића представља један од најзначајнијих зборника словенске хералдике. Настао је 1701. године. Обухвата грбове словенских и других балканских земаља, а сваки грб је у боји, описан и са објашњењем грба.

фото: facebook.com/srpskaheraldika

„Стематографија“ Христофора Жефаровића (1741)

„Стематографија“ Христофора Жефаровића представља једну од најзначајнијих српских књига у 18-том веку. Идејни творци овог издања били су патријарх Арсеније Четврти Јовановић Шакабента и Павле Ненадовић Млађи, а у бакру су га изрезали Тома Месмер и Христофор Жефаровић, један од родоначелника новије српске уметности.

фото: www.facebook.com/srpskaheraldika

Грб Трибалије према Илирским грбовницима

Трибалија је земља племена Трибала, које се помиње још у 6-том веку пре Христа. Помиње се да су у 5-том веку пре Христа живели западно од реке Искар у Бугарској.

„Стематографија“ Павла Ритера Витезовића (1701)

фото: facebook.com/srpskaheraldika

„Стематографија“ Христофора Жефаровића (1741)

фото: www.facebook.com/srpskaheraldika

Грб Илирије према Илирским грбовницима

Илирија је била земља која се простирала на западном делу Балкана, и коју су насељавали Илири. Пре њеног освајања од стране Римског царства носила је назив Илирско краљевство, а после освајања добила је назив Илирик.

У 19-том веку, након што је Наполеон освојио делове западног Балкана, 1811. је формирао Илирске провинције (фран. Les Provinces Illyriennes): Корушка, Крањска, Цивилна Хрватска, Војна Хрватска, Истра, Далмација и Дуборвник. Постојале су до Наполеоновог пораза код Ватерлоа 1815.

1816. је Аустријско царство на овом простору формирало Краљевину Илирију, обухвативши делове данашње Словеније, Хрватске, Аустрије и Италије. Формирана је након Аустријске победе над Наполеоном. Главни град је била Љубљана. Постојала је до 1849.

Грбовник Коренића-Неорића (1595)

Важи за најстарији сачувани препис Охмучевићевог грбовника. Открио га је Људевит Гај једном приликом док је боравио у Дубровнику. На првом листу је наслов, написан ћирилицом и латиницом, а затим ћирилични и латинични садржај грбова. На листу 6 је наслов сa именом Коренића-Неорића и годином 1595.

фото: facebook.com/srpskaheraldika

Фојнички грбовник (1675-1688)

Фојнички грбовник је зборник грбова јужнословенских области, краљева и племства. Изворни назив ове књиге је „Родословје Босанскога, алити Илиричкога и Серпскога владаниа; заједно постављено по Станиславу Рубчићу попу. На славу Стипана Немањића, цара Сербљена и Бошњака 1340.“ Садржи укупно 139 грбова. Име „Фојнички грбовник“ добио је јер се чува у фрањевачком манастиру у Фојници, Босна и Херцеговина.

фото: www.stratilat.org

Mоденски грбовник (око 1700-те)

Део је заоставштине маркиза Ђузепеа Кампорија (итл. Giuseppe Campori) који је граду Модени оставио више од 5.000 рукописа, међу њима и овај грбовник. Оригинални наручиоци и власници грбовника били су напуљски маркизи Радуловићи који су се тамо населили вероватно у време настанка овог рукописа.

www.facebook.com-srpskaheraldika

„Стематографија“ Павла Ритера Витезовића (1701)

фото: facebook.com/srpskaheraldika

„Стематографија“ Христофора Жефаровића (1741)

фото: www.facebook.com/srpskaheraldika

Грб Раме према Илирским грбовницима

Рама је била област у Херцеговини.

„Стематографија“ Павла Ритера Витезовића (1701)

„Стематографија“ (Stematographia sive armorum illiricorum delineatio, descriptio et restitutio) Павла Ритера Витезовића представља један од најзначајнијих зборника словенске хералдике. Настала је 1701. године. Обухвата грбове словенских и других балканских земаља, а сваки грб је у боји, описан и са објашњењем грба.

фото: facebook.com/srpskaheraldika

„Стематографија“ Христофора Жефаровића (1741)

фото: www.facebook.com/srpskaheraldika

Грб Херцеговине према Илирским грбовницима

Обухватала је део данашње северозападне Црне Горе, делове Полимља и горњег Подриња, као и Боку Которску. Херцеговина се данас дели на Источну и Западну Херцеговину, као део Босне и Херцеговине, и Јужну Херцеговину, као део Црне Горе. 1482. постаје део Османског царства.

„Стематографија“ Павла Ритера Витезовића (1701)

фото: facebook.com/srpskaheraldika

„Стематографија“ Христофора Жефаровића (1741)

фото: www.facebook.com/srpskaheraldika

Ознаке

Манастир Манасија

Манастир Раваница

Манастир Љубостиња

Манастир Каленић

Манастир Велуће

Манастир Жича

Манастир Студеница

Манастир Сопоћани

Манастир Градац

Манастир Милешева

Петрова црква у Расу

Манастир Грачаница

Манастир Дечани

Црква светог Ахилија

Црква Богородица Љевишка