Милутин Бојић (1892-1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензенет. Био је учесник Балканских ратова (1912. и 1913), као и Првог светског рата.
О Милутину Бојићу
„Рођен у једној честитој занатлијској породици у Београду, положио је одлично, 1910, испит зрелости у Реалци, и уписао се на групу филозофије, где је био један од најбољих ђака у семинару г. Бранислава Петронијевића.“ (Миодраг Ибровац)
„Још као ђак гимназије, онда када његови другови тек сричу тајне лепоте, он се појављује у „Делу”. И први књижевни корак, који је коракнуо на пољу лепоте, показао је пажљивом оку, да то не корача слабић и луталица. Његов Мехмед Соколовић има све одлике његовог доцнијег стила, који звони као бакар, а пршти као водопад. Млад, бујан, националиста, Бојић у великом Србину Мехмеду Соколовићу гледа свој народ, своју славу”. (Д. Ј. Филиповић)
„Пева он „стамболском газији“, који још једанпут подиже ђорду Османову, да би, пред њим задрхтао свет. А одмах затим у „Делу” и „Српском Књижевном Гласнику” нижу се његове песме, са, у већини случајева, узетим сижеом из Библије. То су све песме о Давиду, Саломи, кедрима ливанским и страстима плоти женске, које кључају као растопљена смола, а пале као кипарско вино.“ (Д. Ј. Филиповић)
„Њега нарочито интересује наша прошлост. И ако лирик у већини песама својих, Бојић је био у основи епска природа првога реда. Романтичар, у лепом смислу те речи, романтичар кова Валтера Скота, Бојић је волео дане наше минуле славе, када се на српским дворовима живело животом старог Бизанта, када се у љубави умирало а за част имена и рода у смрт ишло. Краљева јесен је леп документ те његове љубави, а у исто време и ерудиције, са којом је он приступао књижевним пословима.“ (Д. Ј. Филиповић)
„По објави рата, Милутин Бојић одлази у Ниш где при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф, једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команде, да би нешто касније био прекомандован за Солун.“ [2]
„По објави рата, Милутин Бојић одлази у Ниш где при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф, једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команде, да би нешто касније био прекомандован за Солун.“ [2]
„Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом „Песме бола и поноса ”, која обухвата 34 песме које је написао на Крфу и у Солуну.“ [2]
„8.11.1917. Милутин Бојић преминуо је у Солуну, у војној болници. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани читао је Иво Ћипико.“ [2]
„Крајем лета 1922. године пренесени су његови посмртни остаци у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда).“ [2]
„Живео је свега 25 година. Опевао је патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније. Ипак, није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао.“ [2]
О његовом делу
„Његова поезија није, дакле, наш уобичајени летопис рата; она је сажет, снажан и синтетичан израз наших основних расположења. Једнога које бисмо назвали и албанским, и другога које бисмо назвали солунским: првога које значи бол, трагику, несрећу, зло и рад, и другога које значи понос, vita nuova, „капију будућности“, „ка звездама“...“ (Бранко Лазаревић, )
„Догађаје око себе, Бојић гледа са велике висине. Он не опева све језиве појединости, цео нис ужаса и ругоба, сву сурову паклену стварност. Како је тачно рекао г. Арнаутовић у својој студији у Patrie Serbe, Бојић је више опевао нацију него народ, више отаџбину него земљу.“ (Миодраг Ибровац)
 |
| фото: wikimedia.org |
Напомене:
- [1] Д. Ј. Филиповић: „Мир му и слава”, у „Милутин Бојић: Песме бола и поноса; о стогодишњици Првог светског рата 1914-2014”, Итака, Београд, 2014.
- [2] „Белешка о песнику”, у „Милутин Бојић: Песме бола и поноса; о стогодишњици Првог светског рата 1914-2014”, Итака, Београд, 2014.
- [3] Бранко Лазаревић: „Песме бола и поноса“, у „Милутин Бојић: Песме бола и поноса; о стогодишњици Првог светског рата 1914-2014”, Итака, Београд, 2014.
- Миодраг Ибровац: „Песник бола и поноса“, у „Милутин Бојић: Песме бола и поноса; о стогодишњици Првог светског рата 1914-2014”, Итака, Београд, 2014.
